Adolescencija - problem ili izazov ?
Ukoliko Vam se u prvi mah učini da je tekst dugačak, monoton, pokušajte da ne zatvarate stranicu, jer se može dogoditi da ipak nešto dobijete za sebe čitajući ovaj tekst.
U radu sa porodicom često se susrećem sa roditeljima koji govore o svojoj deci kao o ,,teškim”, nesaradljivim adolescentima koji su postali sebični, buntovni, neradni i slično. Isto tako, dolaze i roditelji koji se žale da su im deca postala povučena i stidljiva.
Proces koji se dešava u adolescenciji uvek predstavlja reakciju na sopstveni doživljaj sebe kao deteta, a taj doživljaj je pozadina iskustva koji je dete steklo u porodici. Razvojni procesi tokom adolescencije (razgradnja, unutrašnji svet i integracija) se uvek odvijaju na pozadini predhodne organizacije, na bazi doživljavanja porodice i sebe.
Porodica konstituiše matricu za iskustvo deteta. Porodično polje nije homogeno. Dete se povezuje sa omiljenom sestrom ili bratom, na različit način sa svakim od roditelja, a opet različito sa celom familijom. Ličnost deteta se na različite način aktualizuje. Interpersonalno polje se iznova oblikuje sa dolaskom svakog novog člana porodice. Porodica je milje kontakta, konetkst unutar koga deca uče osnovni repertoar veština, uspostavljanja kontakata. Svaka porodica organizuje sopstveni stil kontaktiranja. Ovaj stil odredjuje hoće li se lično iskustvo izražavati otvoreno ili zadržavati za sebe. Npr. ukoliko je dete svaki put osujećeno od strane roditelja, to iskustvo će zadržati za sebe da ne bi bilo ismejano, kritikovano. Porodica može biti izrazito konfluentna (nema jasnih granica izmedju članova porodice) ili diferencirajuća (krute i rigidne granice). Kao milje za ostvarivanje kontakta porodično polje može podržavati introjekciju ili aktivnu diskusiju i dijalog. Porodično polje je osnova na kojoj dete uči kako da organizuje lično iskustvo i da se njime služi u interakciji sa drugima. Granica izmedju deteta i porodičnog miljea je propustljiva. Tokom ranog detinjstva organizacioni integritet selfa je i dalje organizacioni integritet porodičnog polja.
Bez obzira na prirodu dečijeg selfa unutar porodičnog polja, on je okvir za ono što sledi a to je diferencijacija od porodice koja definiše adolescenciju.
Za ranu adolescenciju vreme je od vitalne važnosti. Za četrnaestogodišnjaka vreme i promene nisu više spoljašnji oni su trenutni i opipljivi. U tom dobu se javljaju polarnost i ambivalencija intrapsihičkog polja. Dete više nije malo dete, ali nije ni odrastao čovek.
Polarizovanost intrapsihičkog polja odražava se na adolescentsko reagovanje. Česti su unutrašnji konflikt.
Tipične polarnosti tokom adolescencije su: Zaplašenot – neustrašivost, malo – veliko, dobar – loš, disciplinovano - nedisciplinovano, smireno - impulsivno, kontrolisan - besan, pasivan – aktivan, odgovoran - neodgovoran, zadovoljava druge – sebičan.
Mladji adolescenti imaju doživljaj suprotnosti, za njih je sve ili crno ili bilo. Stariji adolescenti već vide alternativu i imaju osećaj odgovornosti za moguće izbore. Adolescent povlači liniju izmedju sebe i odraslih. Često se ponašaju kao da je ova granica neprobojna. Ponašaju se sa vršnjacima na jedan način, a sa odraslima na drugi način. Adolescenti često menjaju raspoloženje, afekti koji pripadaju detinjstvu, osećanja vezanosti i zavisnosti, zastrašenosti i sumnje u sebe. Adolescent instiktivno nastoji da popravi nepravde detinjstva, javlja se izrazit ali prolazni narcizam.
Geštalt terapeuti rade sa:
Ambivalencijom kao vrstom dinamike izmedju polariteta. Često se adolescenti okreću odraslima van porodice kako bi dobili podršku koju ne dobijaju od roditelja. Terapeuti su ,,treći roditelji“
2.Rigidnom polarizacijom
Adolescent počinje da shvata značenje svoje lične istorije. U tom procesu može da se javi snažan osećaj kako je njegov život bio grozan, nefer, pun odbacivanja, besmislen. Uvid uvek uključuje reorganizaciju polja i ovo neizbežno ranjava self. Za ove adolescente dinamika izmedju dečijeg i adolescentnog selfa ostaje rigidno zaključana. To sprečava bilo kakav moguć kontakt sa sobom i drugima. Centralna tačka razrešenja adolescentnog problema je negiranje. Njima je potrebna terapija koja se bavi širim poljem, a ne individualna psihoterapija.
3. Ometenim procesom polova (detinji i adolescentski pol)
Adolescent se identifikuje sa jednim krajem pola, dok se aktivno ograđuje od drugog. Taj deo je organizovan kao Ja. Odbačeni pol se projektuje, zakopava ili oboje. Npr. ako je adolescent prihvatio samo detinji self kao JA, on će da se organizuje oko introjektovanih standara i ideala (marljiv, perfekscionsta, ima dobre odnose sa nastavnicima, ,,starmal“). Suprotno adolescent pobunjeničkog duha, odbacuje sve što potiče iz dečije prošlosti i nije u kontaktu sa sobom. U radu sa ovakvim tinejdžerima radi se na prihvatanju i drugog pola.
Kako će tinejdžer proći kroz period adolescencije zavisi od iskustva koje je dobio u porodici. To je pozadina koja nas nikad ne napušta.