• GAPS

PSIHOTERAPEUT - Samopouzdanje i lažno samopuzdanje

Updated: Nov 16, 2019



U radu sa decom često se srećem sa problemom samopouzdanja. Samopouzdanje je samopoštovanje, pojam o sebi, slika o sebi. Niko od nas se ne rađa sa lošim osećanjima u vezi sa sobom. Kako će dete misliti o sebi posle nekog vremena, zavisi od ranih poruka koje dobija od samih roditelja. Dete je to koje na kraju prevodi samo sebi te poruke. Svoje nisko vrednovanje sebe deca ispoljavaju na različite načine: čestim plakanjem, preteranim hvalisanjem, kinjenjem druge dece, antisocijalnim ponašanjem, preteranim samokriticizmom, povlačenjem i preteranom stidljivošću, okrivljivanjem drugih za sve, strahom od svega što je novo, preteranom ljubaznošću, nesposobnošću da se kaže ,,ne“.

Poruke koje dete dobija od roditelja, a kasnije od svog bliskog okruženja bitno utiču na formiranje samopouzdanja. Odnos drugih prema nama, svesnost o tome kako nas drugi doživljavaju kao ličnost, kako drugi gledaju na naše sposobnosti određuje nas dominantno do perioda adolescencije. Nakon tog perioda svesnost o sopstvenim sposobnostima, kapacitetima i veštinama trebalo bi da igra glavnu ulogu u životu jedne osobe. Međutim, period života kada gradimo sliku o sebi na osnovu poruka, postupaka, pohvala, kritikovanja, kažnjavanja, nagrađivanja pre svega od roditelja, u velikoj meri utiče na to kakvu smo sliku o sebi izgradili do perioda adolescencije. Ta slika o sebi je naše samopouzdanje.

Ukoliko smo kao deca stekli lošu sliku o sebi kroz poruke koje smo dobijali od okruženja može se desiti da u odrasloj dobi budemo skloni lažnom samopouzdanju. Takvo samopouzdanje se bazira na mišljenju da vredimo onoliko koliko smo dobri, poželjni, dopadljivi drugima, za koje mislimo da su nama važni, vredni ili bolji od nas. Dakle, u osnovi lažnog samopuzdanja je poređenje sa drugima, na osnovu određenih kriterijuma. Osobe koje imaju imaju ,,manjak“ samopouzdanja sklone su da potcenjuju sopstvenu vrednost, sposobnosti i veštine, kao i da preuveličavaju sposobnosti i veštine drugih ljudi. Osobe koje imaju ,,višak“ samopuzdanja sklone su precenjivanju svojih sposobnosti, a potcenjivanju drugih i njihovih sposobnosti. Takve osobe takođe grade nerealnu sliku o vlastitim sposobnostima, koja je često grandiozna i praćena lažnom nadmoći nad drugim ljudima.

Tokom svog odrastanja često sam čula poruku odraslih: nemoj da se porediš sa gorima od sebe. Sećam se jasno da mi je u toj poruci smetalo upravo to poređenje. Deca ne vole da ih upoređuju sa drugima, a ako to odrasli prečesto čine, ona nauče da vrednuju sebe upravo kroz to upoređivanje, što nužno vodi i nezadovoljstvu u nekim segmentima života.

Samopouzdanje je odlika emocionalno inteligentnih osoba. Takve osobe imaju sposobnost lakog prilagođavanja promenama koje donosi život. One prepoznaju i prihvataju prijatne i neprijatne emotivne doživljaje i kod sebe i kod drugih. Pravo samopouzdanje se ne bazira na iluzijama o vlastitoj inferiornosti ili superiornosti. Osoba koja poseduje samopuzdanje nije u konfliktu sa sobom, ona se ne povlači u kontaktu sa drugima, niti teži druge da fascinira.

U osnovi oskudnog pojma o sebi, lažnog samopouzdanja, je izgubljen doživljaj sebe i uloga psihoterapeuta je da klijenta vrati samome sebi. Dete ili odraslu osobu u terapeutskoj situaciji treba dovesti u kontakt sa sopstvenom moći. Psihoterapeut pomaže osobi da napusti negativne poruke i obnovi pozitivne poruke sebi. Obnovivši doživljaj sebe osoba postaje spremna da se posveti ispitivanju i otkrivanju sveta oko sebe. Promena se dešava kada osoba postane ono što jeste, a ne kada pokušava da postane ono što nije.


Ana Balaban dipl.pedagog , edukant gestalt psihoterapije

354 views

Ustanička170e,

Begejska 2a

Beograd, Srbija

  • Google+ Social Icon
  • Facebook Social Icon