U psihoterapiji i savetovanju često se susrećemo sa suprotnim potrebama kod klijenata. Jedna od tih potreba je želja za napredovanjem, za kretanjem i ostvarivanjem novih ciljeva, za istraživanjem nečeg nepoznatog i drugačijeg. S druge strane, tu je potreba da se ostane na sigurnom, u poznatom okruženju, i da ništa ne menja. Ovaj dualizam nazivamo ambivalentnošću, a on označava postojanje suprotnih emocija prema istom predmetu, ideji, osobi ili situaciji. Iako je prirodno imati ovakvu podeljenost, kako se nositi sa sobom kada želimo da napredujemo, ali smo zarobljeni strahom i nesigurnošću?
Svaki korak u novo iskustvo nosi sa sobom određeni nivo straha, a najčešće je to strah od neuspeha. Iza ovog straha često stoji strah od osude, odnosno zabrinutost zbog toga šta će drugi reći. Svesni smo da društvo često ne prihvata one koji se izdvajaju i koji rade stvari na način koji nije u skladu sa ustaljenim normama. Vrednuje se ono što je poznato, ono što svi rade, pa mnogi ni ne pokušavaju nešto drugačije iz straha od neuspeha. Ključno je razumeti da strah zaustavlja kretanje, a time i rast. Stoga je od izuzetne važnosti raditi na oslobađanju od istog.
Nespremnost da se iskorači, da se rizikuje i pokuša nešto novo, vodi nas u izbegavanje života. Kako je to sažeto u stihu Pabla Nerude:
„Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne menja rutinu,onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onajkoji ne menja svoj životonda kada nije zadovoljan svojim poslomili svojom ljubavi,onaj koji se ne želi odrećisvoje sigurnosti radi nesigurnosti,i koji ne ide za svojim snovima;onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,da pobegne od smislenih saveta..“
Svako izbegavanje životnih izazova dovodi do smanjenja kontakta sa sobom, ali i sa okolinom. Osoba tako postepeno počinje da živi život koji mora da živi, a ne onaj koji želi. Verovanje da će svaki naredni korak biti siguran nestaje, jer se gubi poverenje u sebe. Često pitanje u psihoterapiji je koliko je klijent stvarno spreman da napravi iskorak. Dobar terapeut neće naterati klijenta da pređe granicu na koju nije spreman.
Muriel Šifman (1972) ističe da smo kroz društvene norme naučeni da se stidimo neuspeha. Strah od toga da ćemo biti osudeni, bilo od strane stvarne ili imaginarne publike, najčešće od strane roditelja, duboko je ukorenjen. Pad je, međutim, prirodan proces koji prati svaki rast. Spremnost na neuspeh znači prihvatiti sebe u svom najdubljem, ljudskom obliku – kao mešavinu slabosti i snage.
Kada uspemo da promenimo svoj pogled na neuspeh i sagledamo ga kao sastavni deo životnog procesa, kada oslobodimo sebe od straha od osude i shvatimo da je naš život samo naš, tada ćemo zaista živeti. I, bilo da na kraju ostvarimo uspeh ili doživimo neuspeh, svaka nova iskustva su dokaz naše spremnosti da život živimo u potpunosti.
Terapijski proces može pomoći u razumevanju i suočavanju sa duboko skrivenim osećanjima koja se izbegavaju, bilo da su ona „dobra“ ili „loša“. Geštalt terapija se fokusira na osvetljavanje sadašnjosti i budućnosti, sa ciljem oslobađanja koje se gradi postepeno.
Neke od tehnika koje terapeut koristi u ovom procesu uključuju pojačavanje, monodramu, odigravanje uloga i direktno obraćanje klijentima. Krajnji cilj terapijskog rada u suočavanju sa nesigurnostima je da klijent postane svestan da je rast moguć samo kroz prihvatanje i ispoljavanje onoga što zaista jeste – kroz kretanje i ulazak u nova iskustva. Međutim, važno je shvatiti da, rastući, osoba preuzima rizik. A ako predugo izbegava rizik i ostaje u sigurnosti, patiće, jer život se odvija samo kada se usudimo da krenemo napred.[1]
Marijana Nerandžić 04.02.2025. Beograd
Comments