Porodična psihoterapija se preporučuje svakom odraslom čoveku koji je suočen sa nekim problemom.Supružnici imaju veoma jak recipročan uticaj jedan na drugog. Taj uticaj se razrađuje na psihoterapiji (boli me glava, muž i ja se stalno svađamo, svekrva nam uništava brak). Ako dete pokazuje simptome ili je ono direktno povezano sa porodičnim problemom dobro je da dolazi na psihoterapiju sa roditeljima (roditelji se žale da dete mokri u krevetu, da zaostaje u razvoju, da beži od kuće..).Samo dete nije isključivi izvor problema. Štetni porodični uticaji ne zaobilaze nikoga.
Deca sa simptomima često su taoci roditeljskog neslaganja. Deca koja su mala i ne govore, se isključuju iz psihoterapije. U slučaju da dete odbija da učestvuje u psihoterapiji, roditelji bi trebalo da učine sve da se dete uključi u porodičnu psihoterapiju.
Početni intervju
Porodični intervju je kao bojno polje na kojem se psihoterapeut i porodica ohrabruju da ulože maksimalni napor kako bi rešavali probleme. U toj borbi nema gubitnika, svi pobeđuju. Prava se bitka vodi između članova porodice. Problemi koji se rešavju su njihovi. Prvi sukob koji je porodicu podstakao da zatraži pomoć može se smatrati signalom. Zadatak psihoterapeuta je da utvrdi kako porodica funkcioniše zajedno. Početak psihoterapije ne mora biti vezan s problemom koji je porodica donela. Svaka tema je dobrodošla i razgovor se usmerava prema psihoterapeutovom delovanju, jer se kroz ovakav razgovor kristalizuju lični problemi i želje.
Traganje za potrebama
Potrebe, želje su okosnica razgovora. Tok psihoterapije je traganje za željom koja nije izražena. Želje treba otkrivati po redu.Potrebe moraju biti direktne, specifične i lične ako je moguće detaljne i praktične. Svaku primedbu treba uputiti direktno osobi na koju se to odnosi.
Odgovor
Kad kod kuće razgovaramo, svađamo se, može da se dogodi da prekinemo razgovor ili ga odgodimo. U psihoterapijskom razgovoru odgovor sa odgađanjem se tretira kao odsustvo odgovora, oklevanje koje treba na vreme sprečiti. Odgovori moraju biti uvremenjeni, moraju odgovarati problemu i biti potpuni. U toku izražavanja neke potrebe, želje, ponekad dolazi do nove spoznaje, možda osoba shvati da želje sa određenom osobom nikada neće biti ispunjenne. Tada će suze možda upotpuniti poruku i odgovor nije potreban.
Razdvajaje i sjednjenje
Odvojenost i jednistvo su dva ekstremna oblika povezanosti. Par koji je uspešno povezan omogućava jedno drugom lični razvoj kroz odvojenost. Kada dođe do uspešnog razdvajanja posledica je želja za ujedinjavanjem. Da bi se veza pravilno ostvarila razdvajanje se mora učinit korektno, to ne sme biti ni beg ni povlačenje. Kada se u fazi razdvajanja pravilno postupilo stanje razdvojenosti koje sledi nije opterećeno uznemirvajućim posledicama. Nema ponosa ni žaljenja ni osećanja krivice. Porodični psihoterapeuti ne propisuju partnerima šta će da rade, oni samo olakšavaju proces odvajanja i sjedinjavanja. Proces nije uvek ovako jednostavan. Često se želje ne podudaraju i tada dodajemo još neke elemente procesa a to su sukob i borba. Mnogi pokušavaju rešiti neslaganje isključujući borbu. Želja, dobar sukob i smirenost su obeležja zdravih odnosa. Kada proces dođe do mrtve tačke, odnos postaje dosadna bol sa karakteristikama dosade, ravnodušnosti, usamljenosti, frustracije i besa i hroničnog nezadovoljstva u zajednici.
Zadatak psihoterapije je podsećanje na zaboravljene želje, podsticanje zapuštenih sukoba i podržavanje svih učesnika borbe da ne odustanu. Kada porodica shvati terapijski proces psihoterapija je gotova.
Kraj razgovora
Postoje dva savršena kraja razgovora. Nijedan nije razumevanje. Oba su iskustvo. Jedno je radosno, drugo je tužno.
Vesna Milić, psihoterapeut