Živimo u vremenu u kojem se velika pažnja pridaje aktivnostima koje bi trebale da nas zabave i upotpune svaki trenutak, sa ciljem da se izbegne osećaj nelagode, praznine, dosade. Iako je dosada asocijacija na nezadovoljstvo i žudnju za nečim što ne znamo tačno šta je, ili pak znamo, ali to trenutno ne dobijamo, ne znači da je njeno prisustvo nužno loše. Dosada može biti veoma korisna i podsticajna posebno kod dece.
Kako dosada kod dece može biti pozitivna i konstruktivna?
Krenimo od činjenice da se mozak formira u prvim godinama života, i da su aktivnosti i okolnosti u kojima dete odrasta od velikog značaja.
Kako dete raste proširuje se i njegova sfera interesovanja, ali i aktivnosti sa kojima se suočava pa i situacije koje bi trebalo da rešava. Potrebno je da dete trči, skače, upoznaje, istražuje, ispituje, a ponekada će sve to najbolje uraditi (posebno kada je u pitanju ispitivanje sebe i svojih mogućnosti) upravo onda kada je suočeno sa sobom.
Roditelji iz najbolje namere i u želji da detetu pruže što bolje osnove za dalji razvoj organizuju detetu aktivnosti i animiranje od jutra do mraka. Zajedničko vreme i učestvovanje u nekoj igri ili aktivnosti jesu bitni faktori razvoja. Tada dete stiče osecaj pripadnosti i povezanosti. To vreme i učestvovanje u nekoj igri ili aktivnosti mora imati svoj početak, tok i kraj.
Ako je prisutna konstantna dostupnost roditelja za igru i organizaciju aktivnosti nema mesta za razvoj samostalnosti a to na duže staze nije korisno za dete.
Od mladje dece svakako se ne očekuje da se samo zabavlja ili rešava pitanje dosade ali je potrebno postepeno privikavati dete na odsustvo roditelja. Sa privikavanjem se može početi tako što ćete, na primer, dete ostaviti da crta i reći ćete mu: „Vraćam se za par minuta, jedva čekam da vidim šta ćeš da nacrtaš, iznenadi mamu!” Postepeno se ide na povećanje perioda odsustva ili, ako dete još nije spremno da ostane samo, roditelj može da bude u istoj prostoriji kao posmatrač a ne inicijator aktivnosti.
Nešto starijoj deci sasvim je u redu reći: „Sada ne mogu sa tobom da se igram, ali moći ću za sat vremena.“ ili „Mogu da se igram malo, a onda moram da završim svoj posao.“, „Dok ovo ne završim, igraj se malo sam/-a, a onda ću doći.“. Dete se time uči da poštuje odredjeni vremenski sled, da vežba strpljenje, i da shvata i razume da postoje druge aktivnosti i obaveze koje roditelj mora da obavi pa samim tim će morati da sačeka roditelje za igru ili će je započeti sam. Tako se suočava sa dosadom a time i sa iznalaženjem načina da je razreši. Ukoliko primetimo da dete posle dva minuta samostalne igre opet traži pomoc ili pažnju, jasno je da ne ume samostalno da reši dosadu i na roditeljima je da ga nauče .
• Odaberite igru koja će detetu biti zanimljiva i bliska interesovanju. Pokažite kako se igrica igra, zatim ga posmatrajte kako se samo bavi tim izazovom i na kraju ga pustite da se samostalno igra.
Dete razvija kreativnost i logičko razmišljanje kada se bori protiv dosade. Ima mogucnost da stvara, zamišlja i izmišlja neke nove igre ili aktivnosti. Napreduje tempom koji njemu odgovara, povezuje, mašta, a mašta vodi ka novim idejama i kreativnosti, a iz kreativnosti se rađaju najbolje ideje kako velike tako i male.
Samostalnom igrom dete stiče nezavisnost, proširuje sferu interesovanja oslanjajući se na sopstvene ideje bez da samo prihvata vaše, a time produbljuje svoju kreativnost. Možda je došlo do ideje koja odraslima ne bi pala na pamet. Lakše razume vreme i obaveze odraslih kada mu kažete, posle zajedničke igre, da imate druge obaveze. Nećete ga rastužiti. Imaće bolju koncentraciju i što je najvažnije tako stiče samouverenost u sebe i svoje mogućnosti i rešavanja problema. Zato dopustite “prazan hod” u detetovom rasporedu i time omogućite napredovanje i stvaranje novih ideja kod deteta.
Često je za roditelje teže ne izaći u susret nekoj detetovoj želji zbog želje da se dete ne rastuži ili zaplače. Udovoljavanjem želja , trenutno umirujete i sebe i dete ali, na duže staze (imajući u vidu da vi dete pripremate za život) to neće biti korisno za sve one izazove koje ga očekuju. Važno je napomenuti da u vaspitanju i odgoju dece ne postoji univerzalno pravilo ili pristup. Vazno je pratiti dinamku deteta, uzrast deteta, senzibilitet i interesovanje i delovati u skladu sa obavezama i datim okolnostima, a reč stručnih lica iz date sfere uzeti kao orijentir ili temu za razmišljanje po kojoj ćete proceniti da li ćete neki savet primeniti, da li je koristan ili ne.
Marijana Narandžić, gestalt savetnik