Negativna Ja reakcija - Stid i njegovo poreklo
Stid i krivica su dva glavna oblika negativne Ja reakcije. Ljudi se ne radjaju sa stidom. Reakcije stida su negativne emocionalne reakcije koje se tiču sebe samoga, onoga što osoba jeste, kakva je i šta radi. Najčešće se ova osećanja doživljavaju na nejasan, nepotpun, misteriozan, maglovit način. Često se stid uspešno krije od svesnosti automatskim manevrima koji za funkciju imaju izbegavanje doživljaja izloženosti sebe drugima. Doživljavanje izloženosti drugima pokreće intenzivnu afektivnu energiju koja se gotovo ne može podneti. Klijent sebe smatra neadekvatnim, bezvrednim, osobom bez radosti, slabim, poniženim, glupim, smešnim, nedovojno dobrim. Doživljaj stida obično potiče iz perioda pre nego što se formirala jasna memorija. Stid može nastati zbog odbacivanja, zanemarivanja, fizičkog, mentalnog ili seksualnog zlostavljanja. Može se manifestovati kroz crvenilo, ćutanjem, povlačenjem. Stid nastaje u inetrakcionom polju u ranom detinjstvu. Tokom ranog detinjstva postoje konstantne verbalne i neverbalne interakcije deteta i drugih u porodičnom sistemu. Socijalno uobličvanje može da se vrši sa ljubavlju, poštovanjem, prihvatanjem celokupne ličnosti. S druge strane, socijalno uobličavanje bez ljubavi, bez poštovanja, sa ismejavanjem i neprihvatanjem celokupne ličnostu deteta, može da izazove u osobi patološki osećaj stida ili krivice. U pravoj sredini stid se ,,popije sa majčinim mlekom” automatski i prirodno. Tamo gde nema podrške roditelja u prihvatanju deteta kakvo jeste, dete ne oseća da je ono radost ili dar roditeljima. Kada roditelj hladno gleda dete ili preterano ljutito reaguje, zbunjeno dete ne razume preteranu reakciju i pretpostavlja da sa njim nešto nije u redu. Kad nije jasno šta je to nešto, tada je osoba smetena. Ovaj osećaj smetenosti je početak procesa stida. Doživljaj stida je razvijen u sredinskom kontekstu u kojem dete ne prima prihvatanje, ljubav, poštovanje za ono što jeste.
,,Ne želim da me vide“- biti viđen znači biti izložen a stidljive osobe projektuju sopstveni sud. Suočeni sa procenjivačkim očima koje očekuju, stidljive osobe se osećaju izloženo i golo. Biti vidjen znači da nema skloništa, nema privatnosti. Doživljaj stida je uvek praćen željom za skrivanjem (skrivanje može da bude praćeno kamenom maskom na licu, preteranim govorom, fizičkim povlačenjem, ćutanjem, nepokretnošću). Neprijatnost obično prati doživljaj stida. Neprijatnost nije sama po sebi negativna. Neprijatnost koja potiče od stida često je praćen veoma bolnim osećanjem poniženja.
U geštalt psihoterapiji rad sa stidom zahteva istraživanje korena nastanka stida tokom ranog detinjstva. U radu sa stidom je potrebno strpljenje. To je dugotrajan rad u kojem se jača samopoštovanje klijenta i gradi pozitivan stav prema sebi.
Vesna Milić, geštalt psihoterapeut.
Comentarios